Историја
Постоје убедљиви подаци, да је Општина Кнић (Гружа) била насељена још у млађе камено доба. О томе говоре ископине о великом насељу у гривачком пољу поред реке Груже, као и многа оруђа од камена која се налазе у свим крајевима Кнића (Груже). У позније доба јелинске и римске културе такође је била насељена. Трагови ишчезлих вароши у пољу села Радмиловића, поред Борачке реке, и у варошици Гружи, као и другим местима јасни су сведоци њене насељености.
Име Борча, како се називао предео у Книћу, помиње се први пут према писаним подацима, у првој половини XIII века, када је Стеван Првовенчани подигао манастир Жичу. Једном хрисовољом из тог доба он додељује, између осталих и Жупу Борач манастиру Жичи. У касније доба, када се испред Турске најезде граница српске државе све више померала на север, Кнић (Гружа) добија све већи значај, а њени градови Честин и Борач постају важна упоришта. Када су подигнути ови градови, о томе нема писаних трагова. Неки наши историчари сматрају, да су им темеље ударили још стари Римљани. Али, за време Немањића они су још више утврђивани и проширивани, пошто су били на периферији државе. Они су служили тада као јака утврђења у одбрани од Мађара и других насртаја.
Историјско деловање книћана (гружана) почело је тек после боја на Косову. У то доба Кнић (Гружа) је била добро насељења. Још се познају трагови старих путева који су се Книћом укрштали. Јос стоје многа стара гробља и темељи порушених цркава, готово у свим селима Кнића. Многа села у Книћу из тог доба носе иста имена као и данас: Каменица, Коњуша, Враћевшница, Бело Поље, Брестовац, Бечевица, Борач, Честин, а нарочито се помињу Поскурице 1381 године у једној повељи кнеза Лазара, где су били његови виногради. У доба деспота Стевана Лазаревића настаје и велики процват Кнића. Трговина се развијала, становништво умножавало, а град Борач са својом великом вароши испод града постаје важан политички и војни центар његове државе. На граду Борчу решавана су тада важна државна питања. Са града Борча упућиване су војне снаге против Мађара на северу и Турака на Југу . На њему су стварани војни планови и потписивани трговачки и политички уговори са разним земљама. У Борчу деспот Стеван потписао је 2. децембра 1405 године трговачки споразум са Дубровачком Републиком, којим им даје привилегије што су имали за време цара Душана и кнеза Лазара, да могу по Србији трговати.
Године 1438 турски цар Мурат II осваја добар део српских земаља, па и Гружу, Честин и Борач, као и град Острвицу под Рудником. Од тада се губи њихов знаћај. Гружа је тада добрим делом попаљена, а становниство одведено у ропство. Од када је 1459 године и последњи кутак Српске земље изгубио своју самосталност, Гружа је била великим делом опустошена. Кроз идућих двеста година Гружа је нешто мало насељенија, да би 1690 године под патријархом Царнојевићем у познатој великој сеоби Срба, скоро остала пуста. У њој је остао тада врло мали број староседеоца и то у забаченијим крајевима. Време је чинило своје. Где су некада биле вароши, села и куће израсле су густе шуме, а путеви постали непроходни. Када је 1716 године почео рат између Турске и Аустрије Гружани су ступили у добровољце на страни Аустрије. Али како су се битке водиле по Гружи и около ње, то су Гружа и крагујевачка нахија поново највише опустошени.
Добивши ове крајеве Пожаревачким миром 1718 године Аустријске власти вршиле су попис становништва у освојеним крајевима и у Гружи је тада било: 4 куће у Бечевици, 5 кућа у Борчу, 4 куће у Голочелу, 6 кућа у Грошници, 2 куће у Дивостину, 3 куће у Драчи, 5 кућа у Книћу, 1 кућа у Липници, 4 куће у Честину, 3 куће у Петропољу, 2 куће у Дубрави, 5 кућа у Љуљацима, 2 куће у Белом пољу и код манастира Враћевшница 2 куће. Остала села у Гружи сва су била пуста без иједне куће. За време Аустриске владавине до 1739 године било је нешто мало досељавања у Гружу, када су ови простори поново пали у турско робство. 1788 године Аустрија је поново заратила са Турцима и позвала Србе да јој се придруже. Многи Гружани учествовали су у том рату. При крају XVIII века од Кочине крајине, како је назван Српски устанак од 1788 године, у гружанске густе шуме и лугове пребегавале су поједине породице из Црне Горе, Санџака и Сјенице и тражиле заклонитије место од Турака.
За време првог српског устанка 1804 године, Гружа је била прилично насељена. Значајне историјске тренутке са почетка XX века становници Книћанске општине памте по многобројним Српским ратницима који су своје животе дали за слобуду током првог светског рата, као и велики број жртава током другог светског рата. Међу првим школама у маленој Србији отворена је школа у Честину 1818 године. Њен први учтељ био је Николај Николајевић из Честина, а 1812 године отворена је школа и у стародревном деспотовом граду Борчу, а потом у Драчи и Враћевшници.
Блазон Великог грба гласи:
