Смиљевац

ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ да се Смиљевац почео изобичајавати седамдесетих година 19. века?

Смиљевац – још је Вук Стефановић Караџић записао да су у Буковици, селу Подрињском, женске капе биле кићене новцима, спреда у малим венчићима, тако „да кад жена иде, оне паре све се љуљају и звече.“ Неке жене су носиле и округле капе „како код бундева из којих вири којекакво цвеће, а из цвећа пера паунова.“ И овде су паре свуда око капе те се љуљају и звече при женином ходу. И овде се носи ђердан, дугачка извезена кошуља, шарен појас, једна до две извезене кецеље, шарене чарапе, опанке са кајишима и проче“.

Смиљевац, или цмиљевац, правио се на следећи начин: отеше се лесков прут, те се савије и завеже. Затим се искроји кружно парче платна и зашије за савијени прут али тако да чини улегнуће да би теме младине главе могло да уђе под фес. Тај део се назива потсмиљак. Други део смиља чини трмчица. Она се правила од ушивених струкова сувог босиљка. Трмчица се ушивала липовом ликом (кором) за савијени прут. Преко ње се ушивала црвена куповна тканина или платно бојено у броћу. На врх смиљевца ушивано је две или више трака које падају млади низ леђа до појаса. На дну траке су пришивени прапорци. Са стране смиљевца ушивао се подбрадник који је држао смиљевац на глави. Напослетку смиљевац се китио сувим смиљем. Светло жута боја овог цвећа преовлађивала је на овој женској капи, па по њему и носи име. Предњи део смиљевца је кићен петловим и пауновим перјем. И једно и друго перје подешено је тако да се повија уназад. У средини смиљевца, више чела, пришивало се мало огледало, а око њега се низао сребрни новац. Подбрадник се такође китио сребрним новцем и звао се оглавље. Овај новац је давао момак испрошеној девојци и он се није могао отуђити без њеног пристанка. Смиљевац су правиле младожењине рођаке па га је свекрва слала млади на дан венчања. Тога дана млада први пут ставља смиљевац на главу. Витице се сплету у дну смиљевца и причврсте иглама за косу. У народу се прича о великом поштовању старијих људи у време када се носио смиљевац. Ако је млада са смиљевцем била и на пушкомет од пролазника, била је дужна да му се поклони неколико пута. Невесте су морале да се клањају чак и детету у пролазу. Смиљевац се почео изобичајавати седамдесетих година 19. века. У народу постоји предање о томе зашто се смиљевац занемарио. Наиме, реч је о једном несрећном случају који се догодио када је млада са смиљевцем на глави срела коњаника, па му се по обичају почела клањати. Коњанику се поплаши коњ, те га избаци из седла и тако погине. Од тада, кажу, смиљевац се више не носи.

Мушке чарапе плетиваре, плетене су од једне црвене и једне црне жице са особитом геометријском орнаментиком. Биле су дугачке до колена, а врх чарапа завршавао се поплитањем једном иглом. То су поплет и мемица. Касније поплет замењује рамфла, а то је шупљикаво плетење на клот (под иглу) и на фркет (над иглу).

Извор: Народне ношње Срба / Терзић, Иван